Svedočenja
Galathea
Dragi moj doktore,
Iako imam utisak da mi se na grudima trenutno nalazi mostarska petlja, i pored toga što disem kao koker španijel vrelog avgusta u podne, i ako sam svesna činjenice da se krećem kao zarđali robo-cap, ne postoje trenutno te reči koje mogu da opišu koliko sam srećna.
Jos uvek ne mogu sebi da predstavim sliku koju sam milion puta u svojoj glavi zamišljala, ali se zabavljam time što krišom viruckam ispod majice na svakih par minuta, i jedva čekam onaj momenat kada ću se sa svojim, sada veoma bolnim poprsjem, sresti „face to face“ u ogledalu.
Ali to je sad, nećete verovati, u drugom planu jer pored ovih izluđujućih bolova, koji mi uglavnom ne daju da spavam, jedem, dišem.., ja ustvari neprestano razmišljam kako ću ikada moći da vam se zahvalim na ovome što ste za mene uradili. Sve od palačinki sa višnjama za doručak pa do buketa crvenih ruža u koje sad gledam, i naravno 2x 325cc koje itekako osećam, sve je to pokrenulo bujicu osećanja od kojih jedva zadržavam suze „radosnice“ i ne samo to nego sada definitivno, sigurno, stopostotno, verujem u čuda i verujem u bezuslovnu dobrotu koja u vama postoji.
Hvala Vam na svemu, hvala vašem divnom, brižnom, potpuno vanstandardnom medicinskom osoblju, za koje sam mislila da postoji samo u američkim viskobudžetnim filmovima.
Zapanjujuće je da i pored neverovatno bogatog srpskog jezika, nemamo dovoljno reči zahvalnosti (koje mi baš sada trebaju), ali čak i da imamo hiljadu i više reči za hvala meni bi to i dalje bilo malo i nedovoljno da vam se zahvalim.
Puno pozdrava i vidimo se uskoro..
Iskreno vaša
Iako imam utisak da mi se na grudima trenutno nalazi mostarska petlja, i pored toga što disem kao koker španijel vrelog avgusta u podne, i ako sam svesna činjenice da se krećem kao zarđali robo-cap, ne postoje trenutno te reči koje mogu da opišu koliko sam srećna.
Jos uvek ne mogu sebi da predstavim sliku koju sam milion puta u svojoj glavi zamišljala, ali se zabavljam time što krišom viruckam ispod majice na svakih par minuta, i jedva čekam onaj momenat kada ću se sa svojim, sada veoma bolnim poprsjem, sresti „face to face“ u ogledalu.
Ali to je sad, nećete verovati, u drugom planu jer pored ovih izluđujućih bolova, koji mi uglavnom ne daju da spavam, jedem, dišem.., ja ustvari neprestano razmišljam kako ću ikada moći da vam se zahvalim na ovome što ste za mene uradili. Sve od palačinki sa višnjama za doručak pa do buketa crvenih ruža u koje sad gledam, i naravno 2x 325cc koje itekako osećam, sve je to pokrenulo bujicu osećanja od kojih jedva zadržavam suze „radosnice“ i ne samo to nego sada definitivno, sigurno, stopostotno, verujem u čuda i verujem u bezuslovnu dobrotu koja u vama postoji.
Hvala Vam na svemu, hvala vašem divnom, brižnom, potpuno vanstandardnom medicinskom osoblju, za koje sam mislila da postoji samo u američkim viskobudžetnim filmovima.
Zapanjujuće je da i pored neverovatno bogatog srpskog jezika, nemamo dovoljno reči zahvalnosti (koje mi baš sada trebaju), ali čak i da imamo hiljadu i više reči za hvala meni bi to i dalje bilo malo i nedovoljno da vam se zahvalim.
Puno pozdrava i vidimo se uskoro..
Iskreno vaša
